''Ускликнимо с љубављу''

Како се калила свечана песма – „Ускликнимо с љубављу“

Химна светом Сави какву данас познајемо, једна је од најомиљенијих црквено-народних песама код нас. Иако је садржина текста ове свечане песме временом добијала различите облике, неколико основних стихова познато је свуда где живе Срби

Јован Ђорђевић, професор, драматург, лексикограф, уредник „Летописа Матице српске”, писац текста српске химне „Боже правде”, тврдио је да је Светосавска химна први пут певана, у шест строфа, у Сегедину 1839. године, највише заслугом Павла Стаматовића, сегединског проте и тамошњег гимназијског вероучитеља. По Ђорђевићу, тада ученику петог разреда гимназије у Сегедину, у то време веровало се да су текст и мелодија Стаматовићеви.
Димитрије Руварац, велики српски историчар, покушао је доцније да утврди могуће порекло, тада већ општеомиљеног, текста.   Њему се чинило да је песма највероватније настала негде у Срему или, бар, из пера неког ко је са Сремом имао дубоке везе, пошто се у тадашњем тексту уз Србију помиње само Срем. Руварац се ослањао на текст који је нашао у једној песмарици из 1845. године. По општем уверењу, она је морала да настане почетком 19. века пошто се у тадашњој верзији указивало на 1817. годину.
Као једна од најранијих прослава Светог Саве, забележена је прослава у Араду 1806. године, свакако под утицајем тамошњег велепоседника, једног од највећих добротвора српског народа уопште, водећег покровитеља Матице српске и оснивача Текелијанума, грофа Саве Текелије. О важности прослављања Светог Саве као заштитника Срба, тада је надахнуто говорио Георгије Алексић, арадски прота, парох тамошњег храма Светих апостола Петра и Павла.
Најпоштованији српски светитељ имао је вековима истакнуто место у црквеном и народном животу, али је ипак приметно да му црквено-национална уметност више пажње указује током 18. века, док његово наглашено национално прослављање посебно постаје уочљиво током 19. века.
Током Архијерејског синода у Сремским Карловцима 1774. године, свети Сава је посебно истакнут као „сербскаго рода заступник”, а истицање његовог значаја с политичким мотивима може се пратити бар од Жефаровић-Месмерове „Стематографије” из 1741. године, објављене у Бечу, настојањем патријарха Арсенија IV Јовановића и његовог карловачког интелектуалног круга.

Запис из Кувеждина

Прота Стева Димитријевић сматрао је да се први трагови о прослави Светог Саве могу сместити у круг око карловачке Српско-латинске школе Емануила Козачинског, те да се далеки корен химне налази у тексту његове драме о цару Урошу из тридесетих година 18. века. По његовом тумачењу, и лингвистичко истраживање потврдило би далеке малоруске утицаје (према данашњој терминологији, украјинске).
Изгледа да је посебну улогу у општем прихватању светог Саве имао и фрушкогорски манастир Кувеждин који је, по предању, подигао деспот Стеван Штиљановић. Манастир је био посвећен светом Симеону Мироточивом и његовом сину, светом Сави. Након што су га Турци разорили, Кувеждин је потпуно обновљен на самом почетку 19. века.     Захваљујући његовом старешини, архимандриту-песнику Никанору Грујићу, потоњем епископу пакрачком, црква је живописана сценама из живота светог Саве, радом чувеног сликара Павла Симића. Тако је Кувеждин постао жариште светосавског култа.
Управо из Кувеждина потиче и запис Светосавске химне, вероватно најстарији познати, који је прота Стева Димитријевић нашао у, по његовим речима, новијој архиви манастира Хиландара, из 1832. године, под насловом „Песн Светитељу Сави I архиепископу сербскому”.
Као црквено-народни патрон током раног 19. века, у склопу општег препорода нације, он тада, вероватно и под утицајем романтизма, излази из дотадашњих оквира и постаје општеприхваћен. Било је то време кад је било немогуће одредити где престаје црквена а почиње просветно-школска улога његове прославе.
Зачетак прославе Светог Саве као школске славе везује се такође за Срем. У Земуну је 1812. године основан школски фонд у чијем је уставу било одређено да се Свети Сава има обележавати као заштитник српских школа. Пресудну улогу приликом ове одлуке имао је свештеник Јефтимије Ивановић који је претходно службовао у Кувеждину.
Ипак, опште прихватање као школског заштитника ишло је поступно. Матица српска од оснивања 1826. године обележавала га је као заштитника, али и као имендан добротвора Матице Саве Текелије. У Пешти је на тај начин светитељ почео да се прославља 1838. године, а у Сегедину 1839. заслугом Павла Стаматовића. Новосадска гимназија почела је да прославља Светог Саву тек по доласку Платона Атанацковића на трон бачких епископа. У Шибенику је обележаван 1846, у Котору 1849. године. Карловачка гимназија први пут је 1860. године прославила Светог Саву као своју славу, раније је прослављан Свети Стефан, као заштитник оснивача митрополита Стратимировића.

Пчеле у бронзи

Указом Попечитељства просвештенија 1840. године за заштитника свих школа у Србији одређен је свети Сава. Предлог је потекао од ректора крагујевачког Лицеја Атанасија Николића. Родом је био из Бачке, након студија у Бечу радио је у Сомбору и Новом Саду да би, потом, у Србији боравио као професор математике… Био је свестрана личност, бавио се књижевношћу, позориштем, писао је уџбенике математике, чак и приручнике за земљорадњу. Један је од твораца „Друштва српске словесности”, али и „Полицијског законика” из 1850. године.
Наредбом књаза Милоша од 1823. године Свети Сава обавезно је био нерадан дан, што је вероватно било потребно посебно нагласити тадашњој београдској чаршији у којој су велику улогу у свету пословања имали грчки и цинцарски трговци који су нерадо поштовали светитеље српског порекла.
Попечитељство је јануара 1840. године обавестило о сагласности „с мјенијем ректоровим” митрополита Петра Јовановића, ректора Лицеја Николића, као и окружна начелства широм тадашње Србије.
О вези школства у Срба са светим Савом сведочи и чињеница да се још на звону Велике школе у Београду изливеном 1810. године налазио његов лик, као и представа кошнице с пчелама коју ће доцније преузети и Матица српска.
У зборницима, осмогласницима (тада се говорило катавасијама), попут једне у издању Данила Медаковића штампане у Новом Саду, шездесетих година 19. века налазила се и једна од првих верзија светосавске химне „Воскликнем љубовију”. Химна је поступно доживела бројне измене, да би до наших дана стигла у сасвим другачијем облику.
Изгледа, међутим, да је као нека врста стандарда кад је у питању Светосавска химна била прихваћена верзија из пера Корнелија Станковића, великог српског композитора, објављена у песмарици „Србске народне песме удешене за певање и клавир од Корнелија Станковића”, у Бечу 1859. године.
Поступно током 19. века иконе, омиљене слике попут оних Ђорђа Крстића или Уроша Предића, с ликом светог Саве налазиле су се на зидовима не само свих школа или државних надлештава него и већине домова у Србији, као што је и Светосавска химна постала саставни део живота већине овдашњих људи од раних, школских, дана до дубоке старости.

СВЕТОСАВСКА ХИМНА

Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави,
Српске цркве и школе –
Светитељској глави.

Тамо венци, тамо слава,
Где наш српски пастир Сава:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!

Благородна Србијо,
Пуна си љубави
Према свом пастиру
Светитељу Сави.

Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава.
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.

К небу главе подигните,
Саву тамо угледајте:
Саву српску Славу
Пред престолом Творца.

Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави
Да нам свима сине;

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози:
Почуј глас свог рода,
Српскога народа!

Пет векова Србин је
У ропству чамио,
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!

„КЊИГА О ХИМНИ“, Миливоје Павловић, „Нова књига“, Београд, 1986. године
Извор: Политикин ЗАБАВНИК